GAVRAN I NAJBOLJE PRIČE

„Ni jedan čovek nije čarobnije pisao o izuzecima u ljudskom životu i u prirodi; o besmislenom koje se uvlači u razum i upravlja sa njim s užasnom logikom; o histeriji što nasilno prisvaja mesto volje, o protivrečnosti što se javlja između živaca i duha, i o čoveku razdešenom do te mere da bol izražava smehom.“ (Šarl Bodler) U Poovoj prozi vladaju drugačija pravila. U njoj ima pregršt bizarnih motiva, a dominiraju mrak, smrt, ponori i zatvorene prostorije. Kada su ga opsedali mračni i haotični nemiri, okretao se pripoveci, a znamo da je tvorac detektivske priče, rodonačelnik je horor priče i preteča je naučne fantastike. U bilo kom momentumu mog zivota, Po je tu da me baci u taj ponor tame, misterije, ali i uzitka, radoznalosti, i naravno nostalgije i tuge, kojoj se cesto vracam i koju ponekada odnosno precesto i volim, pa pretpostavljam da zato i gospodina Poa toliko obozavam! Onaj koji je ostao veran sebi, svom stilu, svojim recima, svojoj sustini i biti, i koji pise i docarava meni omiljene zanrove, kao niko drugi, a verujem da nece ni biti nekoga slicnog njemu. Ovakvo stivo nije za svakoga, pa i ne treba biti, to je poenta, a za one za koje i jeste napravljeno, e pa njima nista nije ni blizu ovakvoj umetnosti pisanja i izrazavanja, e tu dragi moji, sam i ja! U Poovim delima prepoznajem vlastite košmare i nemire, zato sam spremna, da mu večno pružam ruke, preko ponora koji nas deli.