EPIDEMIJA ŠPANSKE GROZNICE U SRBIJI 1918-1919
Završetak Velikog rata izazvao je opštu euforiju. Ona je u drugi plan potisnula strahovite posledice pandemije španskog gripa, koje su u pogledu ljudskih života bile daleko veće od ratnih. Razlozi za „neadekvatan“ odnos prema pandemiji kakvu ljudski rod do 1918. nije doživeo su mnogobrojni. Autor Vladimir Krivošejev ih je celovito prikazao i pojasnio zašto je tek krajem 20. veka španski grip dobio pažnju kakvu zaslužuje. Oslobođen svih stega Krivošejev ne skriva nameru da u svom delu Epidemija španske groznice u Srbiji 1918-1919, postavi „početni putokaz budućim istraživačima“.
Iako je od španske groznice na kraju 1918. godine, za manje od tri meseca, stradalo više od 3% stanovništva ova bolest i posledice koje je ona ostavila u Srbiji bile su duže od jednoga veka zaboravljene. Ovo je prva knjiga koja im posvećuje pažnju koju zaslužuju.
Sa kojim entuzijazmom su srpski vojnici, po proboju Solunskog fronta žurili da oslobode domovinu najbolje ilustruju poznate reči francuskog generala Franša D’ Eperea: „Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobavljanja hrane francuskim trupama koje napreduju. Samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, one idu napred poput tornada. /…/ Ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu. Francuska komorana konjima jedva je stizala srpsku pešadiju“.U telegramu poslatom krajem septembra 1918. godine Vrhovnoj komandi vojvoda Petar Bojović naglašava da ne treba uvoditi karantin, budući da dalji uspeh operacija zavisi od mogućnosti dostavljanja hrane, municije, obuće, odeće i drugih potreba, naglašava da karantin i ne bi imao svrhe „jer se radi o bolesti od koje i onako boluje cela armija i stanovništvo“.Po svemu sudeći, velike vojne uspehe srpska vojska je postigla uprkos tome što je u proboj krenula zaražena, a dočekivalo ju je obolelo stanovništvo. I jedni i drugi, i vojnici i civili, masovno su umirali od bolesti koja je izazvala najveću svetsku pandemiju svih vremena, od španske groznice.
