ELIZABET FINČ

Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive.Elizabet Finč, Džulijan Barns Ljubitelji Džulijana Barnsa razumeće moju subjektivnost u vezi sa najnovijim romanom - razumeću i one kojima njegova nedorečenost, dvosmislenost, ironija i poigravanje sa čitaocem nisu prijemčivi. Meni je roman, jednom rečju, magičan i jedinu paralelu koju mogu da pravim sa njegovim ostalim romanima je paralela sa romanom " Floberov papagaj". Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive. Elizabet Finč, Džulijan Barns Ljubitelji Džulijana Barnsa razumeće moju subjektivnost u vezi sa najnovijim romanom - razumeću i one kojima njegova nedorečenost, dvosmislenost, ironija i poigravanje sa čitaocem nisu prijemčivi. Meni je roman, jednom rečju, magičan i jedinu paralelu koju mogu da pravim sa njegovim ostalim romanima je paralela sa romanom " Floberov papagaj". Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive. Elizabet Finč, Džulijan Barns Ljubitelji Džulijana Barnsa razumeće moju subjektivnost u vezi sa najnovijim romanom - razumeću i one kojima njegova nedorečenost, dvosmislenost, ironija i poigravanje sa čitaocem nisu prijemčivi. Meni je roman, jednom rečju, magičan i jedinu paralelu koju mogu da pravim sa njegovim ostalim romanima je paralela sa romanom " Floberov papagaj". Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive.