novo
elizabet finč

ELIZABET FINČ

Džulijan Barns
Džulijan Barns nam je priredio još jednu poslasticu. Ovoag puta očekuje nas priča o Elizabet Finč, profesorki, učiteljici, životnoj inspiraciji koja je ceo radni vek posvetila usmeravanju svojih studenata da misle svojom glavom, izgrađuju svoj stav i ostanu dosledni svojim idealima.
Podelite:

Višestruko nagrađivani pisac donosi nam sažetu i značenjima pregnantnu priču u čijem je središtu lik izuzetno upečatljive žene. Elizabet Finč – profesorka, mislilac, učitelj, životna inspiracija – usmeravala je svoje studente da samostalno misle, izgrađuju stavove i pronalaze smisao u svome životu. U ishodištu čitave ove pripovesti stoji rasprava o Julijanu Otpadniku, njenom istorijskom istomišljeniku i saborcu kad je reč o preispitivanju ustaljenog monoteističkog svetonazora koji je oduvek dovodio do razdora među ljudima. Kad EF više ne bude, njen bivši student, u čijim su rukama njene beleške i dnevnici, biće podstaknut na duboko promišljanje ljubavi, prijateljstva, istorije i biografije.
Ova knjiga nije samo roman. Ona je posvećeni omaž filozofiji, pomno promišljanje istorije, poziv da mislimo svojom glavom. Pružajući nam priliku da preispitamo sopstvene pretpostavke i predstave o sebi i svetu, ona je pravi melem za dušu u ovom našem dobu.
„Barns je uvek inteligentan, često originalan i neobično zabavan. Elizabet Finč pruža obilje materijala za razmišljanje.“ - Džon Self, The Times"

Pošalji

ELIZABET FINČ

Ana Marić
★★★★★
27.05.2022.
Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive.Elizabet Finč, Džulijan Barns Ljubitelji Džulijana Barnsa razumeće moju subjektivnost u vezi sa najnovijim romanom - razumeću i one kojima njegova nedorečenost, dvosmislenost, ironija i poigravanje sa čitaocem nisu prijemčivi. Meni je roman, jednom rečju, magičan i jedinu paralelu koju mogu da pravim sa njegovim ostalim romanima je paralela sa romanom " Floberov papagaj". Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive. Elizabet Finč, Džulijan Barns Ljubitelji Džulijana Barnsa razumeće moju subjektivnost u vezi sa najnovijim romanom - razumeću i one kojima njegova nedorečenost, dvosmislenost, ironija i poigravanje sa čitaocem nisu prijemčivi. Meni je roman, jednom rečju, magičan i jedinu paralelu koju mogu da pravim sa njegovim ostalim romanima je paralela sa romanom " Floberov papagaj". Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive. Elizabet Finč, Džulijan Barns Ljubitelji Džulijana Barnsa razumeće moju subjektivnost u vezi sa najnovijim romanom - razumeću i one kojima njegova nedorečenost, dvosmislenost, ironija i poigravanje sa čitaocem nisu prijemčivi. Meni je roman, jednom rečju, magičan i jedinu paralelu koju mogu da pravim sa njegovim ostalim romanima je paralela sa romanom " Floberov papagaj". Evo nama jednog zanimljivog, sredovečnog naratora sa dva neuspešna braka za sobom - čoveka koji o sebi govori samo kroz jedan odnos koji ga je pratio kroz veći deo života, odnos sa svojim predavačem na kursu " Kultura i civilizacija", Elizabet Finč. Nestvarno mirna, staložena, izuzetno inteligentna, pomalo staromodna, žena zalutala u ovaj svet iz nekog drugog vremena, misteriozna, fascinantna, ona koja druge uči da uporište sopstvene razboritosti pronađu duboko u sebi - izgrađena je prema ličnosti novinarke Anite Brukner - i u tom smislu roman je i jedan veliki omaž njenoj fascinantnoj ličnosti. S druge strane o Elizabet Finč saznajemo samo posredno - iz tuđih sećanja, iz njenih spisa, iz ugla neobjektivnog naratora. Sama Elizabet o sebi govori kroz esej o Julijanu otpadniku, njenom alter egu, istorijskom uzoru koji je želeo da odbaci hrišćanstvo, posvećenom mističnoj strani religije. Ne znam da li je Barnsova namera bila takva, ali mi se i ovde nametnula ideja da se opsesija jednim likom bira ne bi li čovek izbegao suočavanje sa sopstvenim propuštenim životom ( u slučaju oba glavna lika) Izuzetan dodatak na samom kraju romana čini pismo studenta Džefa i njegovo viđenje dostojanstvene, magične, neuhvatljive, elegantne Elizabet koji ću vam ostaviti da otkrijete. Pismo upravo otvara omiljenu Barnsovu temu - nemogućnost da se o istoriji, bilo onoj ličnoj, bilo kolektivnoj, istoriji jednog naroda, govori objektivno. O onome što je nemoguće saznati ali što nikada neće umanjiti vrednost naše uporne potrage za istinom. Na momente pun oštrine, ironije, oštroumnih zapažanja koje Elizabet iznosi, nežnosti kojom Nil boji njenu snagu, stoicizam i mirenje sa sobom i svetom kojem ne pripada - roman će nam, možda, najviše reći o samom Džulijanu Barnsu i njegovoj potrazi za istinom, za ličnim uporištem kao i njegovoj ličnoj snazi da se sam sebi podsmehne, da ljubav istovremeno slavi i da joj se istovremeno ruga ne uspevajući da dosegne nivo stoicizma kome se divi u ličnosti drage žene. Sličnosti sa njegovom biografijom su prosto upadljive.