DŽIN : CRVENA RUPA IZMEĐU RAZDVOJENIH PLOČA NA KALDRMI

Prva verzija romana Džin, pod nazivom Sastanak (Rendez-vous), objavlјena je 1980. u Americi kao priručnik za učenje francuskog. Autor ga je sastavio na molbu profesorice Ivon Lenard sa Univerziteta Domingez Hils u Kaliforniji. Ovo izdanje takođe se sastojalo od osam poglavlјa, koja su se završavala tipičnim pitanjima za đake. Pretvarajući knjigu u roman, autor je vežbe uklonio, pridodavši tekstu prolog i epilog.
Izbor koncepta udžbenika istovremeno je pooštrio Rob-Grijeove poetičke nazore i na neki način ih rasteretio. Tekst se povinuje obrascu usvajanja jezika. U svakom poglavlјu postepeno se uvode nova gramatička pravila: prvo poglavlјe ispripovedano je u prezentu, a od drugog pa sve do kraja zastuplјena su sve zahtevnija vremena. S druge strane, udžbenička forma pružila je poligon za primenu Rob-Grijeovih književnih strategija. Protagonista, čije je pretežno ime Simon Leker, svoju nesigurnost izražava vežbajući kondicional. Suvoparni opisi tipični za ovog autora mogli su, fokusom na učenje jezika, da dobiju svrhu: uvođenje leksike svakodnevnih predmeta. Ovim prelamanjem književnih i gramatičkih sredstava autor je u knjizi postigao teorijsko-praktičnu celovitost.

Druga osobenost po kojoj se Džin razlikuje od svih ostalih knjiga u Rob-Grijeovom opusu jeste humor. Autor ga je inače proterao iz svojih dela kao „preostatak humanizma“, kao sredstvo „prirodnog“ zbližavanja sa čitaocem. Ovde je i te kako prisutan i uglavnom zasnovan na autoironiji. Kada Simon priča bajku devojčici Mariji, najpre koristi običan perfekat, ali dete zahteva aorist. Narator nam tad poverava kako mora da razmisli nekoliko trenutaka „pošto nije navikao da koristi to glagolsko vreme“. Rob-Grijeovi čitaoci će se tim povodom setiti da on sam decidirano odbacuje aorist, to tipično pripovedačko vreme u francuskom, smatrajući ga bajkovitim ostatkom sveznajuće, „božje“ perspektive (zalažući se, naravno, za subjektivno Ja). Isto tako, kad nakon bajke o robotu mala Marija kritikuje pripovedača zamerajući mu što nije uspeo da stvori „žive i simpatične likove“, ona zvuči kao uobičajeni kritičar Rob-Grijeovih knjiga, koji ga, kao što smo videli, istim rečnikom osporavaju i danas.
Naslovna grafija — Djinn — semantički upućuje na upućuje na dobrog duha. Rob-Grije je, međutim, koristi kao fonetsku transkripciju engleskog imena Jean („Džin“), prilagođenu francuskim govornicima. Potonja grafija u francuskom pravopisu upućuje na muško ime, Žan. Ova homonimija čitaoca odmah uvodi u postupak travestije i udvajanja, koji će se u knjizi primeniti na bezmalo sve protagoniste.
Rob-Grije ne bi bio to što jeste da nije udžbenik francuskog iskoristio kao uvod u svoj život i delo. Razgovor za posao između naratora i Džin odvija se u prostoru koji podseća na mesto za susrete parova iz Sastajališta. Neodređene godine šarmantne Džin takođe pripadaju katalogu autorovih opsesivnih motiva. Opčinjenost mladim devojkama u središtu je mnogih njegovih knjiga, a vrhunac doživlјava u poslednjoj, pod naslovom Sentimentalni roman (2004). Ta „bajka za odrasle“ izlazi tik nakon što je Rob-Grije primlјen u Francusku akademiju, gde nikad nije kročio, jer je odbijao ceremonijalnost te ustanove kao zastarelu. Objavlјivanje ove knjige pod titulom (krnjeg) akademika moramo shvatiti kao još jedan nestandardni pedagoški gest.
U Rob-Grijeovim romanima, zasnovanim na krajnje subjektivnom pripovedanju, narator je najčešće neutralni posmatrač, voajer koga interesuje površinsko, spolјašnje, sve što nema veze sa unutarnjim i psihološkim. Po ovoj tobožnjoj neutralnosti i hladnim opisima Rob-Grije (i Novi Roman uopšte) ostao je najprepoznatlјiviji među čitaocima. Iako je naoko rasterećeniji, Džin ipak nije „Rob-Grije za početnike“, već samo novi teren za primenu starih strategija. Za ovog pisca svakako važi: što čitkije, to subverzivnije.
Rob-Grije nikad nije bio „pisac koji je želeo da piše romane“, već autor koji se bavio zakonima naracije, koji je roman pre svega video kao konstrukciju. Za njega se rad pisca svodio na podrivanje, odnosno naglašavanje artificijelnosti te konstrukcije. Upravo u strategiji montiranja i demontiranja onoga što slovi za romaneskno leži Rob-Grijeova suštinska originalnost, i zbog toga će on uvek ostati reper za promišlјanje romana i podstrek za inovaciju u ovom žanru. (Pritom je izvesno da će i dalje izazivati otpor kod pobornika „čistog pripovedanja“.)