JOŠ

„Turska je razlika Istoka i Zapada. Ne znam tačno šta se od čega oduzima pa ostaje Turska, ali sam siguran da je rastojanje između njih njene veličine. I tu smo mi živeli. U zemlji u kojoj su se političari svaki dan pojavljivali na televiziji da govore o geopolitičkom značaju. Isprva mi nije bilo jasno šta to znači. Kasnije se ispostavilo da je geopolitički značaj kalkulisanje interesa pomoću broja katastarske parcele i bloka neke sasvim mračne, oronule zgrade kod koje autobusi ogromnih farova prave predah usred noći čisto zato što im je usput. To je izgleda i 1. 565 km dugačak, ogromni most Bogaz. Džinovska građevina koja se proteže kroz grlo stanovnika ove zemlje. Ostareli most, bosonog na Istoku, obuven na Zapadu, preko kojeg prelazi svakojako bezakonje. I to nama kroz gušu. Pre svega imigranti… Dali smo sve od sebe… Da nam ne zastanu u grlu. Gutali smo ih i slali dalje. Tamo kuda su se zaputili… Trgovina od jedne granice do druge… od zida do zida…

Dok vi čitate ovu rečenicu, neki ljudi se negde, da pobegnu od rata, gladi i nemaštine u svojim zemljama, spremaju za put na čijem kraju ih čeka tama. Samo što ovo nije priča o tim ilegalnim migrantima već o jednom od njihovih krijumčara. Ime mu je Gaza. Njegov otac švercuje ljude, a on mu pomaže. Ima samo devet godina. Znači, u uzrastu je kada će naučiti sve što ne treba da nauči o životu i ljudima.“

Hakan Gundaj (Rodos, 1976) savremeni je turski pisac koji je već svojim prvim romanom Kinyas ve Kayra (2000) obezbedio vernu čitalačku publiku, dok je za roman Još nagrađen značajnim književnim priznanjem – Le Prix Médicis étranger za 2015. godinu. Po ovom romanu snimljen je istoimeni film, prikazan na Berlinskom filmskom festivalu.