CVET U JAMI

О, није то читалачко референтни усклик из неке панславистичке кафане у којој мудром добротом оптерећени и преотворени творци аналитичких рефрена подстичу оно – Волга, Волга...

Ово је део именског крова ауторског штита песникиње која бескомпромисно растура каноне метафора и синтагми, између симбола и вечности, термина и бола, зна везу између тек рођеног детета и смрти змије, цвета у јами и соби душе, суштине и свести и версичкој динамици боја док свака реч копни, јер живот је изнутра и тврдња није више пресуднија од узвишене самоуништиве епифанијске семенке из које клија не само једнозначном асоцијативношћу осмех и кикот срећног Јуде.

Читати и поткрепљивати ментално-рецептивним трзајем овакву поезију, разлити стих као извор и ушће, издићи се из звука олупине – „јер свака је реч корак и све што је живо плане“.

Подвиг је ова поезија, јер њу не познајеш као себе док откриваш.

Радивој Шајтинац

Песме Лене Волгин у збирци Цвет у јами нису нимало налик на свој наслов. Ово су песме којима смо се коначно вратили и у којима све слике падају, како каже сама песникиња. Ко тражи сопствени идентитет и ко трага за хришћанским делом своје душе ове су му песме неизбежне.

проф. др Милена Владић Јованов

Суочење са тајном људске егзистенције јесте драма која у нашим животима почиње са зрењем сопства, а у том периоду, по учењима Штајнера и Јунга, расте и астрално тело, тело осећајности где долази и до успостављања веза са свеколиком стварношћу животних феномена. Поезија Лене Волгин највернији је одраз те трансформације, процесни канал њених фаза и мена и најбољи сведок тог стања свести. Јаство које је жедно испуњења и спознаје у вечитој је потрази за Храмом као оваплоћењем повезаности душе и Апсолута. Цвет у јами је тежња да успоставимо везу са Свестварањем, да овладамо симболичким језиком прошлости и будућности и оставимо свој траг у песку вечности, као радознала деца пред чарима Океана, не бисмо ли осетили Хармонију и Љубав у јединству природних и космичких сила ватре и воде...

Василије Домазет

У предворју поезије Лене Волгин стоје ватрени обручи и тиха огледала чија рефлексија непознатим пределима душе исцртава нове облике пре-даха. Када једном спознате јединство природних елемената тада ни рвање са анђелима неће бити тежак посао, јер Цвет у јами непрестано мења своју коначност у односу на тренутак садашњости и vice versa – непрестано корачање од Ја-центричност до Ружа-центричност није само одабир пута ка Луциферу него и врлина.

Немања Вељовић Суброса