EGZODUS 1-2
Оливера Шестаков нам са „Тихим говором латица“ први пут представља своје хаику стваралаштво, и то веома успешно. Црњански је написао да је хаику природа оплођена песмом или, како је цитиран на почетку ове књиге, трун опипљиве тишине. За писање успешних хаикуа није довољно бити теоријски поткован и желети, већ се мора, пре свега осетити спознајни хаику тренутак, спонтани доживљај у којем се песник појављује као посматрач, а не судионик, бележећи своја опажања и лична осећања. Хаику није само поезија, већ осликава читаву једну филозофију односа природе и човека. Оливера погађа суштину самог хаикуа и његова унутрашња својства. Од првог хаикуа: Моји прсти / у паперјастом облаку / – тражим Сунце, она урања у своју песму сугестивно преносећи на нас доживљена осећања. У њеној хаику галерији смењују се веома разноврсне слике, природне и колоритне. Облак на дрвету, у наручју грана дрема – небо у корпи. Нежан додир, блискост две тачке на кругу – поглед мајке.
Priča o brodu koji pokušava da isplovi iz tame istorije, iz dubokih voda Holokausta i prećutkivanja pogroma, i dosegne obale nade i države koju su Jevreji čekali dva veka.
Odmah nakon objavljivanja, 1958. godine, roman Egzodus je postao hit u Americi, ubrzo je osvojio i ostatak sveta, skrivenim kanalima dospeo je i do Sovjetskog Saveza, gde su šapirografisane kopije prevoda čitane u tajnosti. U američkoj književnosti to je najveći uspeh nakon romana Margaret Mičel Prohujalo sa vihorom (1936). Devetnaest nedelja bio je na vrhu top-liste Njujork tajmsa. Čime je topriča o brodu u čijoj utrobi je trista dvoje jevrejske dece, u luci Famagusta na Kipru, kojem britanske vlasti ne dozvoljavaju da otplovi ka Palestini, opčinila čitaoce? Možda rešenošću svih putnika na brodu da umru za svoje snove, možda zato što se mnoštvo ličnih priča i porodičnih istorija sklapaju u samo jednu misao – o borbi za snove i dostojanstvo nacije i slobodu koja mora da se osvaja svakoga dana? Ili, možda, za-hvaljujući svemu tome? Ipak, mnogo pitanja ostaje otvoreno i nakon čitanja ovoga romana. Verovatno je dinamična i višeslojna priča bila inspiracija Otu Premingeru za film koji je premijerno prikazan 1960. godine, s Polom Njumenom u glavnoj ulozi.Bez obzira na oprečna tumačenja književnih kritičara i političara o poetici, istoriografskim činjenicama i Urisovoj nameri koja je prethodila pisanju, ovaj roman je veličanstvena priča o ponovnom rođenju nacije nakon dve hiljade godina izgnanstva, poniženja i zlostavljanja, o snazi i želji da se u vrućem pesku Palestine velikim trudom i žrtvom stvore mesto i pravo za život.
