čudo u korporaciji

ČUDO U KORPORACIJI

Saša Dimoski
Podelite:

U knjizi Čudo u Korporaciji Saša Dimoski donosi individualne priče zasnovane na neobičnim, čak neobjašnjivim događajima proisteklim iz paradoksa savremene korporativne kulture, da bi u njenom drugom delu svoje likove povezao okolnostima o kakvima nisu mogli ni da sanjaju, uz neočekivani rasplet i nesagledive konsekvence svojih izbora.

Ova priča teče u kontrastima između racionalnog duha koji vlada iza kulisa od stakla i aluminijuma, gorko-slatkog humora i živopisnih nadrealnih momenata koji predstavljaju kontrapunkt hladnom, beskrupuloznom poslovnom okruženju. Fantastični momenti, paradoksalno, samo pojačavaju autentičnost priče u kojoj će se prepoznati svaki službenik neke kompanije bilo gde u svetu. Posebno ako bude doveden pred izbor: sačuvati posao ili dušu.

Odlomak iz knjige:

„Kao odapeta strela – ’A’! Visoko na prstima. Treperite i smejte se – a-a-a-a- ahahahaha!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

„Jače!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

„Jače!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

„A-a-a-a- ahahahaha!“

Deset minuta.

„Jel’ vidite kako se može lepo smejati kada se hoće!“

Vidim da se i Kolega sa odobravanjem smejulji.

„Spustite ruke.“

S desna se čuje duboko disanje i zviždanje iz nečijih pluća. Neko još kašlje i želeo bih da prestane.

Iscrpljeni sam i mokar. Prostorija se oseća na znoj. Neki od učesnika su čučnuli i bulje u pod. Više se nismo gledali u oči niti bilo šta komentarisali; samo smo bacali kratke, unezverene poglede po mračnoj sobi bez prozora.

„I na samom kraju…“

Dobro je, pomislih.

„Vežba otirača: koga dotaknem, taj pada na pod.“

Verujte, nije mi ni palo na pamet da se pobunim. Kada je Instruktorka podigla ruku, samo sam uvukao glavu u ramena i zgrčio se, ali ona je dodirnula koleginicu s moje desne strane. Tap, tap, tap, tap, tap, tap, tap, tap, i tela padaju na itison, neko brže i spretnije, a neko teško, tromo i neodlučno.

„Lice i stomak ka podu! Kažem, lice ka podu, gledajte u pod!!!“

I sada koleginice i kolege ćutke leže i dišu u prašnjavi itison. Odjednom mi se prostorija učinila prazna; a opet, kao da je ostalo više vazduha za nas koji smo ostali gore.

„Vi što ste gore, desnom nogom zgazite učesnika koji leži pod vama“, kaže Instrukorka i klekne nad jednim ukočenim telom. „Ovde između lopatica… stavite stopalo i prenesite svu težinu u njega. Bez pitanja!“ Zatim je skočila na noge i unela se u lice jednom od učesnika. „Vi odozgo, smejete se pobedničkim smehom, hohohoho; a vi koji ste na podu, da li me čujete, vi se smejete ljubaznim, krotkim i vrlo prijatnim smehom, ihihihihihi… ihihihihihi… ihihihihihi… Da li me čujete?“

Sećam se da je jedan od onih sa poda rekao da nije baš dobro razumeo, a meni se takvo ponašanje učinilo drsko i poželeo sam da umukne…

„Vi koji ste na podu, vi se smejete ljubaznim, krotkim i vrlo prijatnim smehom…“

Ihihihihihi… ihihihihihi… ihihihihihi… ihihihihihi…

„Šta čekate!“

Pokušali smo, ali zvučali smo zbunjeno, nesigurno i potpuno neusklađeno.

„Dragi moji, dragi moji… Bolje je da se danas smejete nego da sutra plačete; verujte mi na reč!“

Pošalji