BOJA PURPURA

Ако сте сиромашна, необразована, незаштићена, ружна, црна жена, лишена сваке заштите, скоро да не може постојати ужасније место од овог који је, према светим књигама, за седам дана створио бели мушкарац. Кроз њега ћете, сасвим је сигурно, корачати са патњом коју је скоро немогуће поднети. Зато је главна јунакиња романа „Боја пурпура” (објављеног 1982. године и награђеног Пулицеровом наградом, а касније и признањем National Book Award) књижевни лик који нећете можи да заборавите. Њено име постаће, за све оне који су прочитали овај епистоларни роман по коме је Спилберг снимио филм, синоним за бол, за трпељивост, али и преображај духа током четири деценије које радња романа обухвата током прве половине 20. века. Јер Сили је четрнаестогодишња црна девојчица, која после губитка мајке, мора да се брине о млађој браћи и сестрама, али то је најмаеа тешкоћа са којом мора да се носи. Она је вредна и умешна, брижна и пожртвована, али дом у коме је одрасла постаје најнесигурније место : постаје жртва сексуалног злостављања и са очухом, за кога дуго мисли да јој је отац, рађа двоје деце које нема прилику ни да привије уз себе. Он јој отима и прворођену девојчицу, а потом и дечака, и односи их у непознатом правцу. Сили, иако премлада, подноси сва малтретирања, ужасне батине, губитак деце и свакодневна вређања, удају за човека кога назива Господин не именујући га, у ччијем дому је робиња, иако је ропство законом укинуто. Трпи и како сама каже: не уме да се бори, већ да преживљава, све док не опази да ће исту судбину са њом поделити и њена сестра Нети, једино блиско биће које јој је преостало. Покушава да је заштити и бива кажњена: Нети, лепа, млада и образованија од ње, бива истерана из куће Силиног мужа и стицајем околности одлази са брачним паром мисионара који је усвојио Силину децу, у Африку. Два сродна бића остаће деценијама без вести једно од другог, јер ће из освете, Силин муж крити писма која су стизала од Нети, али киломерти и бескрајна тишина их неће удаљити: без престанка ће мислити једна на другу, упркос сумњама, губицима, тегобама и искушењима које их сустижу са свих страна. Сили, оставши потпуно сама, презрена и понижена, све преживљено описује у писмима која су упућена Богу. Њена невештом руком исписана писма, срочена на колоквијалном језику, представљају најчистију лирику. Кроз њих пратимо како се ова храбра и истрајна жена духовно уздиже, охрабрена пријатељством са Шуг Ајвори, сензуалном и гламурозном певачицом, која је свој сексипил и таленат искористила као своју моћ и подстакнута примером бунтовне Софије, која се на свој, често арогантан и неделотворан начин, у својој кући бори за женска права, док на јавном месту постаје хероина која не уступа пред расизмом. Сили успева да закорачи храбрије, да ојача властито самопоуздање и налази у себи довољно љубави и животне радости да се одупре свему. Њен доживљај света, који није ни црн, ни бео, ни црно-бели, већ разнобојан и достојан дивљења, сажет је у дивну реченицу коју не бисмо смели да заборавимо: Мис’им да с’ Бог млого љути кад негде у пољу наиђеш на пурпурну боју и не приметиш је. Од девојчице спуштеног погледа, она је стасала у сталожену, мирну жену која у свету испуњеном бруталношћу, гневом, сукобима, границама, увек може да препозна лепоту. Силина прича, за мене представља тај предивни пурпур који не смемо превидети у општем шаренилу. Јер тај пурпур живот чини достојан

Ako ste siromašna, neobrazovana, nezaštićena, ružna, crna žena, lišena svake zaštite, skoro da ne može postojati užasnije mesto od ovog koji je, prema svetim knjigama, za sedam dana stvorio beli muškarac. Кroz njega ćete, sasvim je sigurno, koračati sa patnjom koju je skoro nemoguće podneti. Zato je glavna junakinja romana „Boja purpura” (objavljenog 1982. godine i nagrađenog Pulicerovom nagradom, a kasnije i priznanjem National Book Award) književni lik koji nećete moži da zaboravite. Njano ime postaće, za sve one koji su pročitali ovaj epistolarni roman po kome je Spilberg snimio film, sinonim za bol, za trpeljivost, ali i preobražaj duha tokom četiri decenije koje radnja romana obuhvata tokom prve polovine 20. veka. Jer Sili je četrnaestogodišnja crna devojčica, koja posle gubitka majke, mora da se brine o mlađoj braći i sestrama, ali to je najmaea teškoća sa kojom mora da se nosi. Ona je vredna i umešna, brižna i požrtvovana, ali dom u kome je odrasla postaje najnesigurnije mesto : postaje žrtva seksualnog zlostavljanja i sa očuhom, za koga dugo misli da joj je otac, rađa dvoje dece koje nema priliku ni da privije uz sebe. On joj otima i prvorođenu devojčicu, a potom i dečaka, i odnosi ih u nepoznatom pravcu. Sili, iako premlada, podnosi sva maltretiranja, užasne batine, gubitak dece i svakodnevna vređanja, udaju za čoveka koga naziva Gospodin ne imenujući ga, u ččijem domu je robinja, iako je ropstvo zakonom ukinuto. Trpi i kako sama kaže: ne ume da se bori, već da preživljava, sve dok ne opazi da će istu sudbinu sa njom podeliti i njena sestra Neti, jedino blisko biće koje joj je preostalo. Pokušava da je zaštiti i biva kažnjena: Neti, lepa, mlada i obrazovanija od nje, biva isterana iz kuće Silinog muža i sticajem okolnosti odlazi sa bračnim parom misionara koji je usvojio Silinu decu, u Afriku. Dva srodna bića ostaće decenijama bez vesti jedno od drugog, jer će iz osvete, Silin muž kriti pisma koja su stizala od Neti, ali kilomerti i beskrajna tišina ih neće udaljiti: bez prestanka će misliti jedna na drugu, uprkos sumnjama, gubicima, tegobama i iskušenjima koje ih sustižu sa svih strana. Sili, ostavši potpuno sama, prezrena i ponižena, sve preživljeno opisuje u pismima koja su upućena Bogu. Njana neveštom rukom ispisana pisma, sročena na kolokvijalnom jeziku, predstavljaju najčistiju liriku. Кroz njih pratimo kako se ova hrabra i istrajna žena duhovno uzdiže, ohrabrena prijateljstvom sa Šug Ajvori, senzualnom i glamuroznom pevačicom, koja je svoj seksipil i talenat iskoristila kao svoju moć i podstaknuta primerom buntovne Sofije, koja se na svoj, često arogantan i nedelotvoran način, u svojoj kući bori za ženska prava, dok na javnom mestu postaje heroina koja ne ustupa pred rasizmom. Sili uspeva da zakorači hrabrije, da ojača vlastito samopouzdanje i nalazi u sebi dovoljno ljubavi i životne radosti da se odupre svemu. Njan doživljaj sveta, koji nije ni crn, ni beo, ni crno-beli, već raznobojan i dostojan divljenja, sažet je u divnu rečenicu koju ne bismo smeli da zaboravimo: Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je. Od devojčice spuštenog pogleda, ona je stasala u staloženu, mirnu ženu koja u svetu ispunjenom brutalnošću, gnevom, sukobima, granicama, uvek može da prepozna lepotu. Silina priča, za mene predstavlja taj predivni purpur koji ne smemo prevideti u opštem šarenilu.