BEOGRADSKE MINI PRIČE
Beogradske mini priče Danka Stojića deluju kao da počinju od kraja. Ispričane iz perspektive sećanja protagoniste, kao udari neke druge stvarnosti, ove priče kratkim potezima slikaju karaktere, imenovane i određene, koji se veoma lako mogu preslikati na mnoštvo, tvoreći opštiju sliku u kojoj se karakteri sabiraju.
Beogradske mini priče Danka Stojića deluju kao da počinju od kraja. Ispričane iz perspektive sećanja protagoniste, kao udari neke druge stvarnosti, ove priče kratkim potezima slikaju karaktere, imenovane i određene, koji se veoma lako mogu preslikati na mnoštvo, tvoreći opštiju sliku u kojoj se karakteri sabiraju. Uvidi i zaključci na kraju nekih priča, često deluju sumorno, ali samo zbog toga što su ogoljeni od suvišnog laskanja i optimističnih mladalačkih ambicija. Ipak, ovo ne znači da se u pričama ne primećuje lepota življenja i umovanja; akteri se brinu za umetnost i nose lepotu reči i scene, ali i ulica, asfalta, i ženskih imena koja se pamte makar su, kao Zlatica Hujdur, bile samo petnaestominutni bljesak.
