AZBUKA MOG ŽIVOTA
„P, kao panika. Drhtim. Pariz. Poslednji tango u Parizu. Zamišljam da je mrtav, da leži tu, u dnevnoj sobi: Marlon Brando kleči kraj odra svoje voljene neverne žene i priča joj. P, preživeću. P, kao priča. P, kao pričest. Kao plač. S, strah. Snovi, sin. N, neizvesnost. K, košulje, njegove košulje, ispeglane. P, pakovanje. Peglanje. Z, zauvek. ’Ovaj put zauvek’, kao u onoj pesmi. Z, zbogom. Zvaću te. K, kofer, samsonajt. Kravate. O, oprosti.
U, umreti, uvek, uvuci kragnu. Uvrede.
T, telefon. ’Doći ću predveče’, rekao je, ’ako ti odgovara, da uzmem svoje stvari.’
R. Razmislio je, tako je rekao, za sve je bolje da ode.
U, umreti, uvek, uvuci kragnu. Uvrede.
T, telefon. ’Doći ću predveče’, rekao je, ’ako ti odgovara, da uzmem svoje stvari.’
R. Razmislio je, tako je rekao, za sve je bolje da ode.
