AUTOBIOGRAFIJA

„Volim sunce, jabuke, gotovo sve vrste muzike, vozove, brojčane zagonetke i sve što ima veze s brojevima, boravak na moru, kupanje i plivanje, tišinu, spavanje, snove, hranu, miris kafe, đurđevak, većinu pasa i pozorište. Mogla bih da sastavim mnogo bolji spisak zvučniji, važniji, ato onda ne bih bila ja a mislim da treba da prihvatim ko sam”. Malo ko bi pomislio da je ovim rečima svoj duhovni autoportret oslikala Agata Meri Klarisa Miler (1890 ̶1976), u svetu književnosti poznatija pod muževljevom prezimenu Kristi,nekrunisana kraljica zločina, autorka 66 kriminalističkih i nekoliko ljubavnih romana i zbirki priča koji, uz Bibliju i Šekspirova dela, važe za najprodavanije knjige na svetu. Za ime ove književnice duge i izuzetno plodne karijere vezuju se, svojevrsni rekordi kakav predstavlja, na primer, nedostižan broj pozorišnih izvođenja njenog dramskog teksta „Mišolovka”, ali i kurioziteti koje su pažnju čitalacanjenih dela prevedenih na 50 svetskih jezika usmeravali na autorkin veoma ispunjen i buran život. Savremenike je naročito intrigirala epizoda njenog tajanstvenog nestanka nakon kraha prvog braka, ali i činjenice da se dve decenije, kao pisac ljubavnih romana, skrivala pod pseudonimom Meri Vestmakot, da je bila svetska putnica, učesnik u arheološkim ekspedicijama svog drugog supruga, kao i prva Engleskinja koja je surfovala stojeći. Iako nije žudela za publicitetom i mada je nastojala da se skloni od radoznalesvetine, pod kraj života je napisala veoma zanimljivo, uzbudljivo i lucidno autobiografsko delo. Ono osvetljava najznačajnije momente u životu žene koja je preživela dva rata, dva braka, bavila se muzikom, počela da piše iz opklade, selila se i putovala, ostavila za sobom obimani rado čitan opus koji se danas svrstava u klasičnu literaturu u svom žanru, ali i potomstvo ̶ kćer Rozalind. Njenu„Autobiografiju”izdavačka kuća„Laguna” objavila je u prevodu Nenada Dropulića upravo u godini kada se navršio vek od objavljivanja njenog prvog romana „Misteriozna afera u Stajlzu”. Ovo delo, nastalo prevashodno iz želje da se zapišu odabrane uspomene, Agata Kristi stvarala je laganim tempom, i kako na nekoliko mesta svedoči, sa velikim uživanjem. Sumirajući protekla iskustva u poslednjim decenijama života, koje su u njenoj bibliografiji označene kao period najvećeg uspeha, književnica koja je u literaturi postala poznata po izuzetnim kriminalističkim zapletima zasnovanim prevashodno na tamnim stranama ljudske prirode, ispisuje jedinstvenu odu životu. To je očito iz svakog poglavlja, iz svake živopisne i majstorski ispripovedane epizode, bilo da one dočaravaju bajkovito detinjstvo u kući Torkiju, materijalni krah posle očeve smrti, sticanje obuhvatne erudicije, mladalačku opčinjenost muzikom, ljubavne zanose ili neka od dugih putovanja na kojima je dobijala inspiraciju za svoja dela. I kada govori o svom strahu od nemaštine, o likovima posluge, o bolnom iskustvu ostavljene supruge, o plemenitom pozivu medicinske sestre i iskustvu stečenom u bolničkoj apoteci koje će joj dobro doći u osmišljavanju zločina koje će kasnije na stranicama njenih dela rešavati Herkul Poaro i mis Marpl, o književnom uspehu koji nije ni brzo ni lako ostvarila, Agata Kristi piše sa nepatvorenom radošću i verom da je svaki trenutak bio istinski vredan življenja. U jednom od poglavlja knjige, koju svesrdno preporučujem ne samo ljubiteljima i poznavaocima njenog opusa, zapisala je: „Volim život. Ponekad sam duboko očajavala, tugovala sam, bila satrvena bolom, ali uprkos svemu tome potpuno sam ubeđena da je veličanstveno naprosto biti živ”. Verujem da će to osećanje, oživljeno na svakoj stranici ovog dela, učiniti da ga čitate sa istom strašću kao nenadmašne, napete i intrigantne romane napisanim istim perom.