ANTOLOGIJA ESEJA SRPSKIH PESNIKA

Baveći se već dosta dugo različitim poslovima vezanim za tumačenje i objavljivanje važnih dela srpske književnosti, Mileta Aćimović Ivkov je uočio i jednu u novije vreme sve uočljiviju prazninu: nismo na pravi način isticali niti analitički prikazali važan segment našeg književnog nasleđa ali i aktuelnog delovanja u književnom životu – eseje naših pesnika.

A među tim esejima ne samo što ima izuzetno vrednih ostvarenja, već se bez nekih od njih ne mogu na pravi način tumačiti ne samo poetike određenih autora nego i čitavi poetički kompleksi (npr. moderna i avangardna književnost).

Otuda je odluka da sačini jednu antologiju eseja srpskih pesnika odvela M. A. Ivkova i na područje vezano za razumevanje same prirode i osnovnih odlika eseja kao književne vrste (a kao esej on uzima svako uistinu relevantno diskurzivno kretanje kroz prostor književnosti i kulture), jednako kao što je bilo neizbežno da pristupi i onome što je u ovakvim poduhvatima najteže –vrednovanju esejističkih ostvarenja naših pesnika, izdvajanju onoga što se ne sme zaobići u svakom sumiranju diskurzivne prakse naših pesnika. Stavljajući na sam početak svog izbora eseja srpskih pesnika Lazu Kostića, M. A. Ivkov se rukovodio onim istim razlozima zbog kojih je Dragiša Živković za ovog pesnika rekao da je „pesnik XX veka“: želeo je, jednom reči, da baš u Kostiću vidi začetnika onih tendencija u pevanju i mišljenju bez kojih nema moderne srpske književnosti. I, moglo bi se reći, da je ovim potezom M. A. Ivkov hteo da naglasi nešto veoma važno – njegova antologija jeste i zasnivanje temeljne slike vrednosti eseja srpskih pesnika ali je, u isto vreme, i rezultat nastojanja da se posebno naglasi da su srpski pesnici uvek bili okrenuti i tradiciji i budućnosti, da su, jednom reči, o književnosti mislili i tako što su nastojali da naslute nove puteve književne umetnosti, da ih, onoliko koliko je to bilo moguće, obrazlože i poetički definišu. Mada je izbor bio tako postuliran da se postojano išlo kao onome što je najbolje u mišljenju o književnosti kod naših pesnika, može se reći da to nije bilo prepreka da se zabeleže svi relevantni tokovi esejističke forme u srpskoj književnosti. Zato se i može reći: ako smo na ovakvu knjigu dugo čekali, dobili smo rezultat koji potire prostor za mnoge gotovo ritualne prigovore ovakvim poduhvatima. Radivoje MIKIĆ