ANTIPUTOPIS
Autor knjige "Antiputopis" sasvim otvoreno i bez zadrške, piše o mestima koje je posetio u sklopu porodičnog proputovanja po Evropi. Nadasve iskren i krajnje otvoren za utiske, Dušan zna da bude i vrlo duhovit na svoj račun, dok se osvrće na sve zgode i nezgode sa putešestvija. U svom dnevničkom delu se autor osvrće na živa sećanja na oca i sutuacije koje su, svaka na svoj način, povezane sa pričama ovog „antiputovanja”.
Šta je "Antiputopis" Dušana Mijatovića? U Antiputopisu se opisuje antiputovanje, iz istog razloga iz koga Šeširdžija u Alisi u zemlji čuda slavi nerođendane. Zato što ima više nego rođendana. Antiputovanje u sebi sadrži putovanja, kao što antivirus sadrži u sebi virus. To je jedno duhovito i paradoksalno putešestvije ka sebi. Ono je ekscentrično, šarmantno, lagano, kaporovski stilski nehajno, a ipak vrlo gusto. Mijatovićeva hodoljublja na strani uvek ga dovode u Beograd, u njegov duhovni centar, čamac na Savi koji propušta vodu. Čitaoca hvata pod ruku, i njega, koji je zalutao, od nemila i nedraga vraća u svoje milo i drago. Cena koju čitalac mora da plati za taj povratak i prepoznavanje, jeste da ponovo nauči da se smeje.
Ostavi komentar
ANTIPUTOPIS
Perica Tokić
★★★★★
04.10.2022.
Valja nam putovati kad god možemo, pa i u ovim teškim vremenima, koja svakako nisu pogodna za "pesnike, prave pevače fada i bi-bap džezere", ali ni za mnoge druge. Budimo avanturističkog duha, a opet poštujmo ipak neka pravila, pobogu. Na primer, ne precenjujmo italijansku pizzu, ne preuveličavajmo pacifizam atlantskih galebova, ne čudimo se revnosti komunalnih službi u drugim zemljama makar se radilo i o organizaciji sečenja obične male grane na drvetu, pa toliko valjda možemo da učinimo haha. Odlična knjiga, ovim svojim kratkim, ali, nadam se, ne i šturim komentarom samo sam zašuškao listove ovog dela, a na vama je da svaku stranicu detaljno i polako iščitate i da to šuštanje i šum pretvorite u jasan signal i melodiju. Naposletku, zapitajmo se nešto: da li sve nas negde, na kraju ili u jeku svih naših putovanja i putešestvija i iskustava i doživljaja koje na njima steknemo i doživimo, čeka neka unutrašnja lampa marke "epifanija" da je utaknemo u zid duše pa da zablista i zasija punim sjajem? Ili, ko zna, možda svi jednostavno u svojim životnim bazanjima "hvataju poentu koje nema"?
