LJUDI BEZ ADRESE
"Ljudi bez adrese" Zorana Grujića Gruje je slojevita priča o porodici koja pokušava da se izoluje od turbulencija građanskog rata. Međutim, kako se radnja odvija, otkrivamo da likovi nisu onakvi kakvima se na prvi pogled čine. Grujić majstorski povezuje elemente poetike apsurda sa realističkim pripovedanjem, stvarajući višeslojno delo koje će čitaoce istovremeno nasmejati do suza i dirnuti do srži. "Ljudi bez adrese" je ne samo izuzetno inovativno delo, već i jedno od najboljih ostvarenja Zorana Grujića Gruje u savremenoj srpskoj književnosti.
Pred početak građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedna porodica bezuspešno pokušava da se izoluje od okolnih dešavanja, dok se „istorija ne smiri” i ne dočeka se glasonoša mira: tako bi se, ukratko, mogao predstaviti zaplet romana „Ljudi bez adrese”. Ipak, kao što to obično biva u Grujićevim romanima, nije sve tako kako se na prvi pogled čini, a ispričano je, zapravo, tek okvir ovog višeslojnog dela. Stranicu za stranicom, likovi će se postepeno demaskirati kako bi se prikazali u potpunoj ogoljenosti, kao figure na pozornici, akteri u skeču, apsurdni junaci između čijih redova se naslućuje kakav Harms ili Jonesko – ljudi bez imena, bez prošlosti, bez budućnosti, i bez adrese. Grujić neverovatnom veštinom pripaja elemente poetike apsurda ništa manje zadivljujućim fragmentima pripovedanim realističkim stilom, koji su u okvirni siže umetnuti tehnikom priče u priči. Tako će roman uspeti u zadatku da dvojako utiče na čitaoca: s jedne strane, nagnaće ga da se na sav glas nasmeje, dok će, u sledeći mah, uspeti da ga do suza dirne. A to, bez sumnje, dokazuje da se radi o, za sada, najboljem romanu Zorana Grujića, kao i jednom od najinovativnijih dela savremene srpske literarne produkcije.
