ZAVOĐENJE REČIMA: Viči gde stojiš, Sava Bunčić

Čovek, kome se desilo da je i pisac romana, je spustio telefonsku slušalicu na stočić pored fotelje, ali je ostao nepokretno sedeći i zureći u daljinu. Opet je čuo, kao i nebrojeno puta ranije, od inteligentnih ljudi čija su mu humanistička i demokratska opredeljenja bila poznata, da je u zemlji u kojoj se rodio i proveo život do početka svog srednjeg doba politička, ekonomska i društvena situacija katastrofalna. Da to vodi u totalnu propast zemlje i nacije. Da je, stoga, njegova dužnost kao čoveka od nauke i pera da stalno, precizno i glasno – javno! - govori protiv onih koji drže vlast u rukama i stoga su za to odgovorni. Govorili su mu to prijateljski, ogorčeno, ljutito, sažaljivo... Jer je, naglašavaju, promena tih političara prvi i apsolutni preduslov za oporavak i napredak naše otadžbine. Drugim rečima, reče pisac u sebi, oni mi traže da se svrstam politički – ali javno, na skupovima, u medijima... Iskaži se bezuslovno i iz svih topova, zahtevaju ti koji mi govore, definiši gde ti tačno stojiš. Prvenstveno, u odnosu na političke lidere i njihove partije koje funkcionišu u ovom trenutku! Pisac polako zaklima glavom i pomisli da bi morao u odgovoru da zabrazdi u potpitanje – a zar je trenutak mera čoveka? Ali, neće, rekli bi mu da se on iz fotelje bavi egzistencijalizmom, umesto pragmatizmom, dok njihova otadžbinska kuća gori i uskoro od nje ništa ostati neće.

A to je nemoralno, znao je da oni misle, iako mu to ne kažu u lice. Jer, pravi intelektualac ima obavezu, mora da iskaže svoj lični stav o najvažnijim, naročito vrlo problematičnim pitanjima koja oprhvavaju društvo ili ga stavljaju u opasnost. Pošto to doprinosi kritičnoj masi koja traga za rešenjima i daje, ili bi trebalo da daje, masama običnih ljudi smernicu za razumevanje tih pitanja, razgraničavanje dobrog od lošeg i iznalaženje kuda ići dalje. Ali, iako se s tim mišljenjem principijelno slagao, pisac je smatrao da je tu izostavljena jedna važna dopuna – intelektualac bi trebalo da se iskaže na način koji smatra najboljim i najplodonosnijim u njegovom specifičnom slučaju. Nadvikivanje sa gomilom neistomišljenika na javnom skupu ili u medijima ne mora da je za svakog intelektualca najprimereniji način iskazivanja.

Ah, ne traže mi svrstavanje samo na domaćem planu, pisac odmahnu rukom sam sebi. Već i između te dve-tri najveće svetske sile. Jer jednu od njih navodno moramo izabrati i nazvati voljenom, ma - bratom. Jer nam je životno neophodan snažni brat koji će uvek kad nam zagusti da bezrezervno bude na našoj strani, da uradi za nas ono što mi želimo, ali sami to ne možemo. Brat koji stvarno razume, kažu, nas i ono sve oko nas. Našu veličinu, ne po broju i ekonomiji, već ako se gleda vernost tradiciji, tvrde, a samo zli to nazivaju hodanjem napred gledajući unazad. Našu hrabrost da plaćamo svaku cenu da bi sačuvali navodni nacionalni ponos, podvikuju, a jedino one glupe kukavice ili strani plaćenici to mogu da nazivaju slepim inatom. Našu veru u istorijske dužnosti i zadatke, grme, koje samo potkupljene izdajice i politički zlotvori nazivaju slepom poslušnošću vođi ili idolopoklonstvom. Našu nepomerljivu i nepromenljivu istovetnost kroz istoriju, jer se mi ne povijamo kako vetar duva, seku rukama po vazduhu, čak i kada se nezasluženo i nesrećnim spletom okolnosti suočavamo sa neuspesima.

Naravno, odmah potom brzaju, mi smo bistri i nismo naivni, pa znamo da, zauzvrat, tom snažnom bratu i mi moramo stalno dokazivati sopstveni bratski osećaj – koliko god nas to koštalo. Jer mi ne razmišljamo na tako prizeman način, gde nas brat vodi i koliko nas to košta sada i ubuduće, niti gde ćemo s njim završiti, već samo na uzvišenijem nivou - bratstvo nema cenu i ono je jednom za svagda.

Ili, ono fundamentalno pitanje kome se neizbežno okrenu njegovi ispitivači, kada od tog pisca ne dobiju odgovor koji im se sviđa - jesi li ti pravi pripadnik naše nacije ili ne? Jer, ako jesi, moraš prihvatiti da naša zemlja treba i mora da služi dobrobiti, iznad i pre svega, naše nacije (podrazumeva se, koju čine oni naši...ispravni...pripadnici). Jer, naša nacija nema rezervnu zemlju, maticu, samo ovu. Stoga, ne zaboravi, kažu mu često, da u stvarnosti zemlja kao teritorijalna kategorija ipak pripada jednoj, glavnoj naciji. Uprkos činjenici da je nacija drugačija kategorija od države kao tehničkog organizatora da bi u njoj svaki pojedinac - bez obzira na pripadnost bilo kojoj grupi pokrivenoj ljudskim pravima - živeo ravnopravno. Jeste, to je kontroverzna dvojnost, priznaju. Ali, brzo dodaju, raščišćavanje te dvojnosti je možda opravdano akademski ali je suviše komplikovano u praksi (ma, suštinski, kontraproduktivno je!), pa je za nas najbolje da država i nacija budu samo jedno. I ne upecaj se, mašu na njega prstom, na onu zavodljivu građansku zabludu da je u demokratskom društvu najvažniji građanin kao pojedinac, a ne kao pripadnik bilo koje grupe, jer je ta mantra smišljeno izmišljena samo da se zaboravi i uguši naša nacija!

Naravno, priznaju, nacija je suviše nemisleća, inertna, amorfna i neefikasna masa, pa ne može praktično ni da identifikuje niti da ostvaruje ono što je dobro za nju. Uostalom, to uopšte nije lako uraditi, jer ona pomenuta građanska droga „interes čoveka kao pojedinca“ to stalno komplikuje. Zato, naravno ne javno-deklarativno, treba zaboraviti na pojedinca, kažu, i samo se baviti nacijom, koja je veća i neuporedivo važnija od njega. Uostalom, i pojedincu je razumljivo da je sekundaran u odnosu na naciju. Ili bi moralo tako da bude ako samo promisli o očiglednom – da, loše živim i nemam uticaja ni na jedan glavni aspekt svog života i budućeg života svoje dece, ali to je manje važno, jer sudbina naše nacije nikad nije bila važnija nego danas! To je jasno i budali, kažu, samo ako hoće da pogleda... Što je pojedincu gore u u zemlji, nacija je sve važnija! Dobro, pisac pomisli, ako bi se s tom obrnutom povratnom spregom složio, iako se ne slažem, onda hajde da zaboravimo pojedinca i da se bavimo samo dobrobiti nacije... Koji su to najvažniji interesi nacije i kako ih zadovoljiti? Kakvo monumentalno zapetljano pitanje! Niko ne zna tačan odgovor, ili drugim rečima, ima mnogo različitih, iako navodno tačnih, odgovora koje daju različiti ljudi! Ali, nema jednoglasnosti oko toga...

Aha, evo spasa! Političar je jedini koji može da ostvari ono što nacija zbog svih nejasnoća sopstvenih ciljeva, unutrašnje raznolikosti i kontroverznosti sopstvenog bića (jer nisu svi njeni pripadnici identične kopije), komplikovanosti i nemanja alata za samostalno delovanje ne može sama da postigne. Da joj bude dobro i sve bolje! Jer tada će i onom sekundarnom ešelonu, pojedincima, biti dobro i sve bolje... Za to ne može niko da se pobrine, niko da to ostvari, sem političara. Da se ta političareva ključna, sudbinska uloga razume, samo treba prihvatiti nekoliko prostih znakova jednakosti. Političar jednako vlast. Vlast jednako država. Država jednako nacija. Nacija jednako religija. Proizilazi – političar na vlasti (PNV) jednako sveto trojstvo (država, nacija, religija).

Sad se dobro vidi - pojedinac je samo beznačajni šrafčić za tog PNV i njegovo sveto trojstvo, bez kojih i ne postoji. Stoga, PNV ne mora da posebno brine o njemu, jer ako trojstvu bude dobro, biće i pojedincu. Naravno, ne u prizemnom, primitivnom, neproduhovljenom smislu lakoće praktičnog življenja, jednakosti pred zakonom i životnog standarda, jer ništa tako temeljno ne pročišćava i učvršćuje veru u PNV i sveto trojstvo kao loše praktično življenje. To nije slučajno, samo pogledajte isti odnos patnji isposnika u manastirskoj ćeliji i čvrstine njegove vere u Svemogućeg. Uostalom, pojedinac za praktikalije sopstvenog življenja i ne treba da mari. Jer pojedinac proživljava onu najuzvišeniju sudbinu, kojom ga PNV prosvetljava, zaklinje ga njom i garantovano mu je obezbeđuje za ceo život. Kako se ono ta sudbina zvaše? Ah, da – nebeska.

Kako se zove to folklorno kolo koje PNV, sveto trojstvo i pojedinac beskrajno igraju u našoj zemlji, vrteći se u krug i ponavljajući iste korake, pri tome se grčevito držeći jedno za drugo? Ah, da – politika, pisac odgovori na sopstveno pitanje. I sada ja, ljutnu se, treba da javno i što glasnije opisujem to kolo i pokazujem prstom na onog igrača koji sebično vuče na svoju stranu, pa se celo kolo sapliće i ne prati muziku ni sadašnjice niti budućnosti? Iako toliko pametnih i rečitih ljudi već javno protiv toga uzvikuje, iz sve snage? Na žalost, toliko mnogo da, ranije ili kasnije, njihove reči izgube snagu, otupe, na nesreću većina prestane da ih sluša. PNV i računa na to, na zamor običnog ljudskog materijala. Na stranu činjenica da u horu koji zahteva promenu PNV, koliko go to bilo opravdano, ima i onih koji to zahtevaju ne zbog primarne zabrinutosti za propadanje demokratije (čitaj, sudbine, prava i jednakosti pojedinca), već zbog nedovoljno brige PNV-a za naciju! Koliko je samo, pre devedesetih i tokom devedesetih, čistih i jednosmernih nacionalista pobralo lovorike kao percipirani borci za demokratiju tražeći smenu dokazano diktatorskih komunista ili katastrofalnih socijalista, iako je njima glavni motiv i cilj bio – nacija, a borba za demokratiju zgodan zaklon i prigodan voz za uskakanje bez karte. Jer je njima nacija bila važnija od demokratije (ili, podržavamo demokratiju ako služi naciji), a ti propali komunisti i korumpirani socijalisti je nisu dovoljno, ili dovoljno uspešno, štitili i favorizovali.

Sveukupno, uostalom, svi ti pametni – iz kojih god motiva - su već sve pametno o potrebi za smenu PNV-a rekli. Kakva bi bila dodatna korist od toga, pisac promrmlja u sebi, da se i ja pridružim tom javnom horu? Mala! Verovatnije, nikakva. A ti moji ispitivači se, izgleda, nadaju nekom velikom doprinosu od mene. Iako je i to folklorno kolo i posmatračevo optužujuće pokazivanjem prstom na pogrešne igrače samo površina. Jer, politika je samo površina. A da se površina promeni, treba ići u dubinu, dublje od onog očiglednog. Političari rade ono što rade zato što je naša ljudska priroda takva kakva jeste. Loši PNV se ponavljaju suviše često da bi se to moglo pripisati samo slučajnosti. Loši PNV-i su odraz, ovaploćenje, ostvarenje, onoga lošeg u našoj ljudskoj prirodi, što čuči skriveno u njoj ali je spremno da izađe na površinu i nadvlada sve drugo samo ako se stvori dovoljno zgodna (i primamljiva) prilika.

Zato, pisac se lupi šakom po kolenu, ako neko hoće da zna i vidi šta ja mislim o toj površini, svakodnevici politike ovog ili onog PNV-a koliko god ona bila realno katastrofalna, treba samo da vidi šta ja mislim iz kojih dubina dolaze priroda i metodi datih PNV-a (množina!). Gde se moje razmišljanje i verovanje o tome može videti bolje, nego u mojim knjigama? Onaj ko hoće da zna šta ja mislim o površini (tekućem PNV-u, ili prošlom, ili budućem!), može to da sazna bez većih napora, ako pročita u mojim knjigama ono što se u njima govori o dubini (prirodi čoveka) koja suštinski određuje površinu (politiku). Ja zaista mislim, promrmlja pisac sebi u bradu, da sam se ja razmatranjima tih dubinskih ljudskih determinanti u mojim knjigama izjasnio o tome „gde ja stojim“ mnogo snažnije i rečitije nego bi ikakvo moje nadvikivanje sa političkim neistomišljenicima na javnim skupovima ili u medijima moglo iskazati.

Politika je promenljiva, nekonzistentna, neintegritetna, oportunistička (sećate se, „politika je veština mogućeg“!), prljava stvar koja postoji od danas do sutra, pa je i traženo nadvikivanje neminovno samo istog, ograničenog veka trajanja. Takvo moje nadvikivanje bi odvuklo pažnju sa egzistencijalnih pitanja - šta je to i zašto u ljudskoj prirodi dovelo da se politika (čitaj, manipulacija svetim trojstvom) tako redovno ostvaruje kroz istoriju, uključujući i danas u mojoj zemlji rođenja, na užas i štetu pojedinca? A nema boljeg načina da se ukloni krošnja otrovne biljka od iznalaženja kakav je i gde njen koren prodire. Jer, jedino temeljnim čupanjem tog korena se može promeniti ono grozno što biljka svojim rastom čini na površini.

Zato, pisac reče u sebi, dragi ispitivači, molim vas primetite: o PNV-ima i njihovim svetim trojstvima koja na površini cvetaju, kroz razmatranja njihovih korena, ja stalno govorim i to javno. To je najsnažniji glas koji mogu da proizvedem. Čuje se u mojim knjigama. Ali, znam da ga vi ne čujete. Jer ih, velikom većinom, ne čitate. Ili je, možda, bar nekima, bavljenje površinom komfornije i/ili korisnije od kopanja ispod zemlje?