ISPOVEST MANGUPA
Odlomak iz zbirke:
Ne može sav svet
pevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.
Ovo je najveća ispovest
jednog mangupa do sada.
Ja se namerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogolelu jesen
vaših mračnih duša zasvetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mehur kose, poput prsle čvoruge.
I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negde žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proletni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu reč i povik protiv mene.
O jadni, jadni seljaci!
Zacelo poružneste, patite
u strahu od boga i pokislih useva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.
Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se seti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep venčanice.
Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svež i snen.
Vidim gde pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad sveže snažne kore?
